Избори, елита, Марк Твен и чупав парадајз

cropped-images-50.jpg

Ако икада поверујем да вредност мог живота зависи од избора партије или председника помислићу да сам глуп. Ја не гласам. И никада онима који гласају не замерам и не силујем их као што би они мене. Човек мисли да нешто мисли, мени то не смета. Ипак, увек се осећа агресија и бес гласача над негласачима. Зашто гласачи допуштају себи да навалентно запомажу да су власници истине? Не може се убедити човек да верује у просту доброту, а камоли у кандидата.

Наставите са читањем

Zima na Jaliji

dscf3485

Dunav. Marina. Dorćol. Ljudi, čamci, psi, mačke, ptice. Jula je prepodne išla na zračenje, popodne je pila pivo i pušila cigaru na cigaru. I smejala se. I bila je stub jednog vremena, kraj reke, na obali, jaliji. I sve je razumela prateći hiljadu i jedan zalazak sunca. I ljubila je život. I život nju. Njena snaga je njena lepota. Niko nije video dal uzvodno il nizvodno, tek juče ode ona putem svojim, s pivom u jednoj i cigarom u drugoj ruci. Nasmejana, a ja nisam mogao da govorim.

avion

mrav

Jesen, jesen, jesen,kada sam bio dete voleo sam u školi pesmu neku o žutom lišću, znam da sam je voleo na način na koji sada ne bih umeo. Dani se nižu. Kao perle, donji kraj vrpce nema kraj, perle propadaju u tamu svemira… Svemir. Tako je neko davno nazvao beskraj svoda. Mislio je čoban da je svuda hladan i dalek mir u svemu osim u njemu, ljudima i vukovima. Tamo svuda gde je, mislio je, da je i bog, da je njegovo stanište u miru, spokoju, da je On razrešio sve nesuglasice. Možda mravi misle da ih je čovek stvorio, misle, ne znajući da čovek može da napravi komplikovani avion, ali ne i mrava. Ma koliko ljudsko biće kurčevito bilo mora da se pomiri s tim da nije u stanju da stvori nešto sićušno nalik mravu koji oseća, zna kuda ide i šta radi. I ne ujeda kad je sit.

Spirala

Почетак октобра. Када човек не живи по обрасцу и утврђеном редоследу вожње – онда су амплитуде промена неочекиване, наједном пад у блато и не знам где сам, вадим се, устајем, наједном изроним, па плутам, па се ни од куда нађем у бескрају светлости или љубави. Пловидба у бестежинском стању. Лет. Очи што сјаје. Топлота. Лепота има цену: брзо стигне звиииз у потиљак, ударац заболи, али вреди платити сваки трен лепоте. Почетак октобра. Лето за леђима. Ускоро, стиже јутро када ћу нањушити снег испред зграде, сунчаног дана. Ја на почетак октобра, у дубоком снегу љубави, до грла. До следећег пада. Спирала. Вожња на ивици, до краја. Пад.

Možda

Данас сам путовао аутом. Заглавио се на грaници, у гротлу врућине и балканских возача који носе дарове и муку у завичај. Регистарске таблице фр, хл, б, гб, е, и… Робови ринтали, купили мерцедесе и аудије, ушпарали за мајку и оца, за брата и друга.  Уморни од чекања и спарине, али истренирани на чекање много више од домородаца који су остали. Јебла Човека граница. То мучно и дуго чекање се своди на један очигледан разлог: полицајац узме пасош, рутински га провуче кроз хај-тек машину, врати, полицајац и сам уморан од бесмиленог трајања, увек истих неколико реченица, дум печат, дум жиг… И тако, сви чекамо неколико шаблонских поступака. Чекамо сатима. Читав живот нечија одобрења које је неко смислио да би се сузбио криминал и остало… И када погледаш – све око нас су правила која су уведена због лопова, убица, превараната, правила која су донела исти такви у рукавицама.  То што не крадеш и не вараш те не ослобађа тих мера, мера за њих. Мера за нас. До курца. Није да морам, игноришем их и избегавам на сваком кораку, док год  дишем. Кад погнем главу – умро сам. Ипак, брине ме што моја деца прате та правила, а нико их тако није васпитао код куће. Све почиње у вртићу. Сад знам зашто ми се при сваком уписивању деце у вртић једнако плакало. У школи мога сина постоји замишљена граница, на крају једног ходника, коју он не сме да пређе, ја га допратим до школе – онда он мене прати до те „границе“, и већ неколико пута сам покушао да га охрабрим да је пређе, чак и повукао, али се вратио уплашен. Како им је успело да буду јачи од моје љубави? Стари су ти методи, вековима. Можда упамте.

Meso

Ветар се вози кроз улице у мом крају. Заталасао је црвену хаљину на којој су ухлебљени бели цветови, и на крајевима белих рукава црвени цветови. На небу је било сто хиљада птица. Уместо поклопца на шахту је стајао грамофон са иглом на средини гуме јер није било плоче. Девојка у црвеној хаљини је ходала босих ногу у црним балетанкама, на њеном врату нечији пољупци који се не виде, који је носе, који су ту за њу. У врелом дану, у ноћи у којој врелина бившег сунца избија из асфалта. Јара. И није само она, већ и друга лица која носе повијена рамена. Свако лице носи у тену своме прашину својих мисли које ништа не кажу, ретко помажу. Отворени прозори замрачених соба, само играјуће плаветнило екрана телевизора. И сто хиљада птица на небу на свим висинама. И гране у ноћи које ветар повија, те гране праве сенку на прозорима који светле као да су у тим кућама, у тим животима.

Леонард Коен, усна хармоника и дубок глас који редовно с љубављу пева о љубави. Меланхолија. Пустиња. Једноличан звук вентилатора. Мирис сланине и лука. Чаша вина. Чаша воде. Одлазак на спавање без једног одговора. Бесмисао који мами осмех.

И сто хиљада птица без икаквих очекивања, лет кроз месо слободе. Месо неба.

Реци л` Кажа

Када би у лету љуљашке био преблизу светлости преплануле би ми уши. Када би се предуго задржао у лету унатраг, у тами горкој, онда би би био крик. Сјурити се доле, силно, до конца гравитације, склопљених очију, па напред, и затим трен врхунца, тело већ  пада доле,  леђима, натраг ка муклој тами…  Што даље у таму да би скок у светлост био још даље, још више. Све док се не угаси ритам, опет постанем плодна земља која ће хранити траве за бистру супу, у целеру биће сабрана светлост коју сам упио у оним тренуцима, најдаљим, највишим, за тебе, не знајући ко си.  Мрвичаста тама нек се завуче у огуљену,  храпаву, месечасту кору коју ће гристи речне рибе.

данас

На данашњи дан рођен је данашњи дан. И ни један други него баш овај у којем ће се догодити нешто крупних и 203 билијарде неважних чињеница. Ономе који ме је испалио као метак данас је рођендан и да је жив имао би пун џак година. Данас ће се многи родити и многи ће умрети. Данас и никада више се неће родити на овај начин и данас и никада више неће умрети на једини начин. И овај данас ће умрети у поноћ на непоновљив начин. Моје данас се не разликује од јучерашњег-данас и сутрашњег-данас по овој кафи коју пијем. Јучерашња и данашња кафа су се доказале својим присуством у ритуалу кувања. Сутрашња је под знаком питања. Илузија о статичности. Млечни пут се данас налази у кординатама које се никада више неће поновити. Исто као и овај дан. Био је петнаести фебруар две хиљаде шеснаесте године, како је то неко већ сабрао.

Sutra

И јутрос је свануо дан. Отворио сам терасу, чује се цвркут птица. Прошао крај стола на којем су поморанџе и јабуке. Крајичком ока видео лице ми згужвано од протекле ноћи. Дошао пријатељ из Хамбурга, инжињер гастарбајтер. Имао је одсутан поглед. Салве вербалних безобразлука нису га приближиле. Ни битно није. Вожња која прелази у заборав док још траје. Ово би могао стварно бити диван дан, тек тако, без путање. Из неке цеви пробија се Скрјабин. Увек сам волео недељу, у граду се нешто умири.

Лук и вода, и стрела

DSCF4133.jpg

Очигледно је да се људи који стреме духу и интелекту, у цивилизацији којој ми припадамо, данас, ваљају у фекалијама старих и бајатих идеја. Изгледа као да се свет свакога дана и сата мења. Не мења се. Ваља се.

Они који су запрљани кидишу на оне који нису да их што пре упропасте и запрљају. Напију, надрогирају, политизују, напроституишу.

Они којима су постеља и савест и свест запрљани посрали би се у свачији кревет који то није, тек да не буду усамљени у несрећи у коју су сами себе увукли.

Разбојништвом против похлепе. Миром против пожуде.

„остави ономе који воли оно што воли, јер ако му кажеш да остави оно што воли, он ће и даље волети оно што воли, а тебе ће мрзети“
афричка народна мудрост

Šta ti mogu dati?

images (13)

Не пишем, немам реч. Недељама већ немам шта да кажем. Погледам број Ваших посета које су изражене некаквим бројевим и формулама: и видим да постоје они који се упорно враћају и не налазе ништа. Постао сам мудар? Или глуп? Критиковати стварност постало је опште и пренатрпано место: стовариште просутих речи, влажних, прегажених и упрљаних, измешаних са горком прашином и убојитом рђом окрутних поседника и сајбер феудалиста. Шта ти данас могу дати? Не знам. Зато немам речи. Можда глуп. Можда мудар. Где су те речи пуне сока, живота и љубави? Можда су се сабиле под нокте, не допиру. Можда гњурим у средишту љубави. Док не будем избачен, како то већ увек некако мора бити, катапултиран. Ако се довољно савијем можда останем унутра, ако се савијем у круг, око центра, ако ставим ножне прсте у сопствена уста, под зубе. Смело се смеј!

Ja je nula, koja je mirovanje, a istovremeno i beskonačnost

DSCF4120.jpg

 

Piše: D.T. Suzuki

»JA« KAO POJAM U ZEN-BUDIZMU

Zenovski pristup stvarnosti, koji se može definisati kao prenaučan, ponekad je antinaučan po tome što zen ide suprotno smeru nauke. To ne mora značiti da zen ustaje protiv nauke, već jednostavno da je za razumevanje zena potrebno zauzeti stav koji su, kao »nenaučan«, naučnici dotle zanemarivali ili prilično prenebregavali.

Наставите са читањем

Knjiga nespokoja

1796635_10203560229066763_798584160_n

„… Ono što nam se desilo, ili se desilo svima ili samo nama; u prvom slučaju, ne predstavlja nikakvu novinu, u drugom, ostaje nerazumljivo. Ako pišem ono što osećam, činim to zato da bih smanjio groznicu osećanja. Ono što ispovedam nema značaja, jer ništa nema značaja. Stvaram slike od onog što osećam.

Živeti znači plesti čarapu namenjenu drugima. Ali, dok je pletemo, misao je slobodna i svi začarani kraljevići mogu da šetaju po svojim vrtovima, između dve petlje izvučene iglom od slonovače sa zakrivljenim vrhom. Pletivo stvari… Razmaci…

Ništa…

Наставите са читањем

Премијер заточен у кули Небојша

images (6)

Јутрос сам добио са непознатог броја преко непозанте (футуристичке) ТП апликације писмо од извесног Ђуке Ћулибрка, водоинсталатера. Датум је 27 јун 2025. године. Преносим га у оригиналу:

Човече,

Управо сам се докопао најновије апликације која је у стању да телепортује дигиталне поруке кроз време. Још увек то није могуће чинити са предметима и људима, али могуће је речима, преко најновијег  телефона 118 генерације. Новости из 2025. године.

Наставите са читањем

Прегласно Народно Ћутање

1907463_781142255296731_6926222949026927105_n

Како се за мене завршио један начин живота?

Недавно и овако: приватни извршитељ је налогом скинуо око 85% моје плате у име Паркинг сервиса. Дакле, приватни извршитељ скида за пљачкашку фирму. Мој послодавац, понизно на законске претње које је добио, скида и сухарачи моју плату, шаље је приватном извршитељу. Јахачи капитализма. Варвари.

Наставите са читањем

Maло Перо

Tako je rekla Malo Pero (Little Feather).

Oni koji su u sali vikali: „uuuu…“ su pobedili.

Oni koji su aplaudirali – izgubili.

Ništa nije zauvek.

Da se događa sve to danas, uz crvene Indijance i tamnopute Arape mogli bi da izađu i svi stondirani Evropljani. Plus Žuti. I Crni. I Plavi. I Bela i Šarena američka sirotinja.

Vidi se trenutak kada ona izlazi kako je preziru dok izlazi. Oni koji je mrze su u ogavnoj manjini nad većinom koja danas sramno drži pognutu glavu. One koje drže pognutu glavu zastupaju sluge i šljam.

Biti strpljiv, to je sve.

Brandov eho hrabrosti traje. Pamti se ono što je odbijeno. Onaj koji ume da kaže: Neću!

Ono što je ispravno traje u vremenu. Ono što je neispravno truli u začetku.

Nije hrabrost. Aritmetika je.

Песак и светлост и прашина

Šiva

Ne treba zaboraviti da smo usred, ili u stranu, kosmičkog plesa.

Gledao sam večeras snimak Sunca koje pleše samo sa sobom, naizgled.

Izvijaju se neshvatljivo veliki plamičci, iz sunca izleće sunce. Kao da kida sopstvenu utrobu.

Onda ti vatreni pramenovi putuju.

U stanu mi je uvek neka prašina koju povremeno brišem. Nisu li to ostaci sa sunca? Ponekad.

Наставите са читањем

Žalbe i hvalbe

1401154_10202734294462560_1887871581_o

Jutro u januaru. Sunčano. Dok sam još neprobuđen kuvao kafu video sam muvu na prozoru. Mala muva se prevarila. U centru planete Zemlje nalazi se Mozak. On odatle vrši sve funkcije, od okretanja do kretanja, drži Mesec i sva bića pod kontrolom, loži užareno jezgro.

Na površini tumaraju ljudi koje taj mozak i ne vidi kao što ljudi ne vide grinje na površini kože. Vremenske prilike deluju kao varalica. Navuku se muve i grinje pa onda zvizne minus da Tanatos uđe u plus.

Наставите са читањем

Levijatan

images

У листу Данас (који сам купио само зато јер је изашао интервју мога племенитог брата), новине као новине, има и овога и онога. Занимљиво ми је  да сам након дуго времена наишао на чланке Басаре и Борке Павићевић. Ко не зна Басара је писац, није неки писац, али је писац. Борка не знам тачно шта је по занимању, знам да је некада била драматург.

 

Наставите са читањем

Макондо

383467_473327759410549_467255732_n

Prošli vikend bio sam u Skoplju. Nisam bio tamo 4 ili 5 godina. Formalni ulazak u tu zemlju počinje kao i svaki drugi ulazak, na granici. Zaglavio sam se u međuzoni jer nisam imao auto-osiguranje za Makedoniju. Morao sam da prepešačim natrag i da kupim zeleni karton i osiguranje.

Наставите са читањем

Шупља су страшила

1016374_244529705725732_792116791_n

Kod Sakija sam pio čaj od lavande koji mu je donela Kanako iz Turske. U liftu sam slučajno primetio svoje lice u ogledalu i ugledao sam stranca. Tako mi se učinilo. Uopšte ne povezujem svoje unutarnje biće sa licem koje sam ugledao. Još uvek sam začuđen, i ružan.

Наставите са читањем

Подела храбрости и страха

Plašiti se, to znači neprestano misliti na sebe, biti lišen sposobnosti da se oseti objektivan tok stvari.

U toj zabludi plašljivac se približava junačini, koji se, kao njegova sušta protivnost, svuda oseća neranjiv.

I jedan i drugi dodirnuli su krajnosti sudbine koja je zaslepljena sama sobom.

Obojica su se nastanila u središtu sveta. Njihova spoznaja ima zajedničku polaznu tačku: opasnost kao jedinu stvarnost.

Hrabrost i strah, dve krajnosti jedne iste bolesti koja se sastoji u tome da se životu, bez prava, pridaju značenja i ozbiljnost…

Nedostatak smisla za gorku nehajnost pretvara ljude u sektaške životinje: najprefinjenije i najsurovije zločine čine oni ljudi koji stvari uzimaju ozbiljno. Krv jedino ne privlači diletanta, jedino on nije zlikovac…

Emil Sioran

images (52)

Вашке и рузмарин

Барбарига

Фото: Исидора Гајић

Proteklih dana hodao sam pločicama kojima su hodali stari Rimljani. Držao sam veliki kamen u ruci. Ubrao ruzmarin. Kupao se u hladnom moru, osetio snagu čelika. Deca su trebila vaške. Masline spremne za branje. Tražio nešto, zadržavao mir u sebi kao najveće blago. Snopovi ljubavi noću su svetleli nad usnulim dečijim licima. Hodao nečujnim koracima. Utapao se u grane maslina, prašinu, mirise nepozantih cvetova. Kvasio kosu morem. Skriveni jecaji u noći pod rojem zvezda. Onda duga, veoma duga vožnja autoputem pod tmurnim nebom. Poneka kap na staklu, i anđeo kraj mene. Reči i ništa osim zvuka motora i otpora vazduha. Ruke na volanu. Duvan u papir. Gledalac suda na bini.

U Beogradu jedna klempava devojka, plemenita i nežna, rekla je veselo, u prolazu, da u samoći uvek ima maštu i ruke. Ovaj dan je bio tako lep i lak. Sledi onaj drugi, pre ili kasnije. Ili je prošao.

Светлост

1234885_618916751464674_122813819_n

svet je pun patnji. rođenje je patnja. starost je patnja. bolest i smrt su patnja.

sresti čoveka koji ti je mrzak je patnja.

biti odvojen od voljene osobe je patnja.

uzalud se boriti da zadovoljiš svoje potrebe je patnja.

život koji nije oslobođen želja i strasti je ispunjen bolom.

Наставите са читањем

Ritam bicikla

najduzi-bicikl

Prošle subote, mutno letnje jutro. Šopen mi je skuvao kafu i svirao meni i raznorodnim pticama koje proleću kraj balkona. Zar to nije dovoljno? Pre 150 godina Vitmen, pijanac, pisao mi je pesme koje plene svojom svežinom. Hladna voda u frižideru i topla voda u bojleru. Bicikl u podrumu. Bicikl je fantazija. Biciklom idem na probu u pozorište. Staza ide uz reku Dunav i reku Savu. Tridesetak minuta lagane vožnje kroz prizore prepune života, i zapuštenosti i napretka. Ono što je zapušteno je toplije i privlačnije. A u mome kraju ima puno siromašnih, uvek spremnih na osmeh i svetlu reč. U dućanu prepoznatljivom po žutoj tendi rade žene razne i ćutljivi mesar Mića okreće šnicle. Dućan je skuplji od ogavnih tržnih centara, ali je ispunjen jednostavnošću ljudi bez naročitih ambicija. Nestaje dan za danom. Život u svakom trenutku nastaje i nestaje.

mrav

10527309_336311049856722_1521299897361089297_n

176. Juče sam u Nišu upoznao jednog čoveka. Harmonikaša. Ciganina. Posle dugo, dugo vremena upoznao sam istinskog umetnika. Njemu je nevažno da li je umetnik. On to hoda i diše. I video sam ljude koji to ne vide. I ne čuju ga. I ne vide ga. I ne vide ga.  Dan ranije upoznao sam amazonku. Dan ranije upoznao sam sebe. Dan ranije nije bilo nikoga. Večeras je taj super-mesec. Večeras će negde daleko u galaksiji poleteti ljubav ka početku vremena. Neko će to osetiti, neki mrav u suvoj crvenoj zemlji.