Вашке и рузмарин

Барбарига

Фото: Исидора Гајић

Proteklih dana hodao sam pločicama kojima su hodali stari Rimljani. Držao sam veliki kamen u ruci. Ubrao ruzmarin. Kupao se u hladnom moru, osetio snagu čelika. Deca su trebila vaške. Masline spremne za branje. Tražio nešto, zadržavao mir u sebi kao najveće blago. Snopovi ljubavi noću su svetleli nad usnulim dečijim licima. Hodao nečujnim koracima. Utapao se u grane maslina, prašinu, mirise nepozantih cvetova. Kvasio kosu morem. Skriveni jecaji u noći pod rojem zvezda. Onda duga, veoma duga vožnja autoputem pod tmurnim nebom. Poneka kap na staklu, i anđeo kraj mene. Reči i ništa osim zvuka motora i otpora vazduha. Ruke na volanu. Duvan u papir. Gledalac suda na bini.

U Beogradu jedna klempava devojka, plemenita i nežna, rekla je veselo, u prolazu, da u samoći uvek ima maštu i ruke. Ovaj dan je bio tako lep i lak. Sledi onaj drugi, pre ili kasnije. Ili je prošao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.