Макондо

383467_473327759410549_467255732_n

Prošli vikend bio sam u Skoplju. Nisam bio tamo 4 ili 5 godina. Formalni ulazak u tu zemlju počinje kao i svaki drugi ulazak, na granici. Zaglavio sam se u međuzoni jer nisam imao auto-osiguranje za Makedoniju. Morao sam da prepešačim natrag i da kupim zeleni karton i osiguranje.

Stao ispred šaltera AMSS-a i ostao tu oko pola sata. Za šalterom je sedela jedna opuštena i fina žena iz Vranja – moja omiljena čaršija. Pratila je stroga i glupa pravila i izdala mi osiguranje na mesec dana, mada sam išao samo na dva dana. Taj monopol na granici košta sve đuture oko pet hiljada dinara. Pošto je sistem pao, a povezan je sa narodnom bankom, nije mogla da mi odštampa ta dva listića. To je bila prilika da pričamo. Zahvaljujući nenamenskoj dobroti te žene pola sata je prošlo lako. Do njene barake još jedna baraka, i to je AMSS. Uzak trotoar i kanta sa razbacanim đubretom. Pitao sam je “zar uz toliko maznutih para nema ko da očisti đubre”, rekla je da je to obaveza puteva Srbije. Tu je i gomila menjačnica. Bila je hladna noć. Bilo je sasvim jasno da žena nije primila platu nekoliko meseci. Imala je smiren izraz lica kao da je sve oduvek u redu. Konačno, mašine su udovoljile zahtevu, mogao sam da krenem preko.

Kada god kažem Makedoncima da su oni za mene najdivniji narod Jugoslavije, oni mi se smeju. Bez obzira na takvu reakciju, ja zadržavam pravo da tako osećam.

Ulazak u Skoplje se pretvorio u čuđenje. Spomenici, arhitektura, imena mostova i bulevara… Sve je manje-više u znaku Aleksandra Makedonskog. Teskoba definisanja identiteta postala je duhovita.

Setio sam se kako sam poslednji put kada sam bio, jednom mufljuzu, pozorišnom reditelju, vmrovcu, predlagao da se Makedonija reši problema imena i nazove sebe Makondo jer se već odavno nalazi u sto godina potpune samoće.

On se smejao.

Makondo. Tim činom bi u međunarodnim odnosima sve bilo dovedeno do očiglednog apsurda. Uvođenje književnosti u međunarodne odnose kojim upravljaju pohlepne tehnokrate, činovnici i ljigavi karijeristi. Toponim iz književnosti koji se pretoči u stvarnost.

Ipak.

Osećanju nadrealnosti se zatim pridružuju londonski dupli autobusi crvene boje. Video sam najpre jedan, nisam reagovao, misleći da je to lokalna kvazi atrakcija. Onda sam video još jedan, pa još jedan, pa pun grad.

Makondo.

Parkirao sam se kod sabornog hrama, i javio Juliji da je tu čekam. Na ulazu u crkvu piše velikim slovima Sveti Kliment.

Ušao sam u kafić preko puta koji se zove Templ. Zašto baš tako – ne znam. Unutra je bila gomila mladog sveta. Za šankom jedan krupni i debeli momak je žonglirao flašama, i neprekidno se smejao u radosti svojoj.  Klinci, svi lepi, svi lepo obučeni i doterani. Uz pivo dobijam i kikiriki. Stojim i čekam. Konobarica je lepa i zgodna. Smirenog pogleda. Za razliku od svih njih ja sam zgužvan od puta. Mada, inače sam zgužvan sam po sebi. I svi ljudi sijaju energijom, finom i snažnom energijom. Uprkos svemu, i nelagodnoj političkoj situaciji u kojoj se nalazi ta prelepa zemlja, čini mi se da osećam među njima pojedinačnu slobodu svake osobe. Samo jedan klinac ima onu glupavu repersku kapu okrenutu naopako, ali i to upotpunjuje sliku, tek da ne idealizujem ono što vidim.

Stiže Julija Kajlaš. Iskapio sam pivo i odlazimo u Debar malu. Tamo da pronađemo kafanu. Prepušteni intuiciji ulazimo u kafanu koja se zove “Наџак”.  I svaki korak tim neurednim i zapuštenim ulicama izaziva osećaj prijatnosti i pripadnosti i sumanute nadrealnosti.

Макондо.

U kafani blaga i opuštena atmosfera. Upoznajemo konobara koji je toliko neobičan i šarmantan, drag i smešan, da ćemo zbog njega u istu kafanu doći i sutradan.

Naručili smo od svega po malo: čorba, ljuta pečena paprika, topli čvarci, pinđur, nafora, makal… I bokal rozea. I razvezli smo priču Julija Kajšali i ja o ljudima, odnosima, iluzijama i zabludama. Svaka pojava konobara je izazvala radost i smeh.

Vratili smo se po auto. Odvezli se do Partizanske ulice i jedva pronašli parking. Ušli u divan stan, čista i svetla energija. Tu živi njih četvoro, studiraju ko se za šta uhvatio.

Julija i ja razmenili darove. Ima divnog momka i srećna je.

Sutradan smo opet otišli u istu kafanu i zatekli istog konobara i obradovali mu se. Zaključili da ne hoda već lebdi prostorom između stolova. Julija mu je posle rekla da je on reinkarnacija Bude. On je uzvratio: “Daa be, lebdim!”

Макондо.

Onda nam se pridružio Julijin dečko Danilo, profesor filozofije. Upoznali smo se kao stari znanci. Nismo zatvorili usta dva sata. Julija koja inače stalno brblja, sada je ćutala. Teme su bile kosmos, duh, duša i telo. Danilo je krenuo, zagrlili smo se.

Mali Buda nije hteo da nam donese račun, poslao je smešnog kolegu.

Vratili smo se u stan i čitali i pričali o Ošou i njegovim duhovitim predavanjima. Naveče je došao Vladimir. Pričali smo Juliji kako nas je jedan trenutak za vreme bombardovanja zauvek vezao. O četiri razorne ekslplozije na sto metara od nas. Vladimir je tada bio mali dečak. Zagrlio me je, zalepio se, i dugo nije hteo da me pusti, ponavljao je: “kaži mi da je ovo san, kaži da je ovo san, kaži mi da je ovo san…” Nikada nismo izašli iz tog zagrljaja.

Dan sledeći:  iz Bitolja kombi je dovezao moju decu. Ljubav. Susret na ulici.

Julija je u stanu pričala мом сину o tome šta je to Šivina suza, o pet lica na njoj i pet elemenata.

Napustili smo ubrzo Makondo. Svratili u Врање kod Race. Najeli se i nastavili kroz noć.

Danas je u Beogradu divan i sunčan dan. Lak i prodoran.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.