Шупља су страшила

1016374_244529705725732_792116791_n

Kod Sakija sam pio čaj od lavande koji mu je donela Kanako iz Turske. U liftu sam slučajno primetio svoje lice u ogledalu i ugledao sam stranca. Tako mi se učinilo. Uopšte ne povezujem svoje unutarnje biće sa licem koje sam ugledao. Još uvek sam začuđen, i ružan.

Do Sakija sam otišao bos. Pre toga sam stajao na balkonu i video sam pticu koja је odletela ka severu. Na severu je hladnije, zato sam bio bos u hladnoj noći. Da bih znao kako je ptici što se negde šćućurila u samoći, u nekom ružnjikavom snu i stanu. U jednoličnom pisku koji para uši. Ptici koju su saterali u polja banalnosti. Nema šta da kljuca: više je u polju strašila nego zrna i semena. Možda. Više je strašila nego života.

Ptico, strašila su šuplja. Lažu.

U medijima je gomila glupih događaja koje konzumenti komentarišu sa ljutnjom, radošću, pakošću… Tone gluposti sa glupim vestima zgužvane u bljutavu celinu. Ljudi se opredeljuju za Istok ili za zapad. Vole i mrze. Čini im se da imaju svoje stavove. Čini im se da je to važno. Nude svoje živote pod krvave kandže manipulativnih idiota.

Tako se lako zaboravi kako je čarobno postojanje. I tako je lako išutirati strašila. To nikoga ne boli.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.