Breza je bila bela

Rene Magrit  The lost jockey

163. Nedelja rano jutro.

164. Na ruke mi pada sunce.

165. Sve je tu, prisutno, neprimetno.

Reči bez odjeka.

Razbacane knjige. Cipele.

Poklon spakovan u karton. I jedan cvet.

I prokleto vreme što ima početak i kraj.

I crni šal što visi do kolena izgrebanih.

I crni šal što slobodno pada niz telo.

Zvono u daljini.

Daleki predeli onoga što bi moglo biti.

Krajolici onoga što jeste.

Krajolici od kojih srce nemo se cedi bez senki.

Istina i tišina.

Magla i para u neoštrini pogleda,

Užasnih snoviđenja.

166.  Svi predmeti i ljudi postaju prozirni, neprimetni

Sve reči i sva znanja, sve se pretvara u pustinju

U istinu i tišinu.

Neka su prokleti brojevi i vreme i nemoć

Što me razara i razlaže u bela zrna sićušna hladnih dina

Čija nestalna olujna rebra potvrđuju

Užasno saznanje besmisla.

167. Istina i tišina.

168. Dobio sam razum na dar.

169. Zar nije trebalo da ga izgubim?

171. Pretvaram se u čelik.

172. Put mudrosti je strpljiv i siguran.

173. Bez jedne misli.

174. Onu brezu će pocepati munja.

175. Iske je prekjuče ispred garaže rekao: “ljudi su oštra srca.”

Једно мишљење на „Breza je bila bela

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.