Dim/Дим

1499648_10152145191199684_1346016770_n

Svet je u depresiji. Sivi su oblaci nad nama. Neka su.

Proći će.

Sudbina je reverzibilna. Ponavlja se ne samo u veku koji čovek proživi, već se ponavlja i kroz tajanstvene genetske kodove sudbine.

Osoba je željna seksa. Pleše, igra oko osobe koju želi. Često u početku nespretno. Vreme oslobodi i opusti ljude pa dostignu vrhunac. Nakon seksa osećaju se nekada mirno, nekada ispunjeno, nekada prazno. Kako god da se osećaju uskoro sa istom energijom kreću u ponovno osvajanje. U krug.

Gurmani se obraduju jelu koje naročito vole. Neminovno ta hrana završi kao govno. Pa se posle opet raduju onome na tanjiru što će takođe postati govno. Život je paradoks.

Ništa loše, tako funkcioniše.

33-maravillosos-desnudos-artísticos-2-1024x657

Šta se dogodi kada se čovek zaljubi? Oseća se fantastično, i još ako su oboje zaljubljeni – bića su ispunjena. Međutim, jednoga dana dođe jedno jutro u kojem čovek spozna da više nije zaljubljen. Razočaran je. Prazan. Glup. Ako čitamo biografije ljudi videćemo isto kao i kada pogledamo ljude oko sebe koje poznajemo. Bili su, onda više nisu zaljubljeni. Završi se! Zašto? Zaljubljen čovek je nežan, voli da daje sve od sebe, leti, izgara, trudi se, ništa mu nije teško. Zatim to prođe. Kriviti čoveka zbog toga je banalno. To je tako. Kao što ne možete kriviti čoveka koji stari. Stari zato što je to tako i treba da bude tako.

Taj ograničen rok trajanja ga neće sprečiti da se ponovo zaljubi kako bi ponovo doživeo medeno vreme u kojem oseća da može sve. Zaboraviće da će doći ono jutro u kojem toga više nema.

Hrčak.

Zašto je to tako? Zašto hemija ne dopušta čoveku da bude zaljubljen od početka do samoga kraja u jednu jedinu osobu?

Ima u istoriji puno žena, koje kada su ostale nesrećnim slučajem bez onoga koje je njihovo srce odabralo, nisu više nikada pogledale ni jednog muškarca. Da li je to jedina prava ljubav muškarca i žene koja opstane u vremenu? Moguće. Ona koja je čekala. Penelopa. Nisam siguran. Ima u tome nekakvog samokažnjavanja. Ili nema? Neko ti je ukrao bicikl i ti si odlučio/la da više nikada ne voziš niti jedan bicikl. U inat. Ili u ime čiste ljubavi?

Postoji jedna divna indisjka priča o devojci Savitri koja je odabrala da se uda za mladića za kojeg je znala da će umreti tačno nakon godinu dana od njihovog venčanja. I onda je nakon godine koja je brzo prošla došao kralj Jama, bog smrti, da povede mladića. Ipak, njena ljubav je uspela svojom mudrošću i apsolutnom predanošću da sačuva njegov život i dobije ga od Jame natrag na dar.

Ne znamo šta je bilo posle. Nakon što je njena ljubav pobedila. Kada je prošlo nekoliko godina. Da li ga je ljubila istim žarom kao prvoga dana?

Početak priče je često uzvišen.

Brak je beri-beri bolest. Godinama ručaš omiljeno jelo, ručaš i ručaš, i ručaš, i ručaš isti ukus, isti sastojci, ručaš… Ugasi se žar.

Da li je to prokletstvo ljudskog bivstvovanja?

Naša svest nekako i jedva uspeva da isprati prebrze civilizacijske promene. Međutim, u našoj krvi čuče naši preci koji za te promene ne mare – to biće savremenog čoveka onesposobljava.

Poznajem jednu divnu devojku koja se sa svojim dečkom dogovorila da raskinu tačno nakon tri godine. I sada oni mere kako im vreme brzo prolazi. Žive u skladu, bez idealizacije i pritiska da ljubav mora večno da traje jer to je glupost koja uvaljuje ljude u velike nevolje. Do samo pre manje od stotinjak godina institucija razvoda(raskida) nije postojala, i zato su te naslage o “večnoj” ili konačnoj ljubavi greška u sistemu.

Dakle, trebalo bi promeniti tu mustru. Dogovorite se na tri godine, pa onda revidirajte dogovor kada prođu. Važno je da ne potpisujete nikakav ugovor. Poverenje je osnova svakog odnosa. Ugovore koriste ljušture kulture. Mrtve kulture.

Metereologija utiče na našu hemiju. Hemija utiče na naše misli. Misli utiču na tok događaja.

Pijemo vodu zato što smo žedni. Jebemo se zato što smo žedni. Jedemo zato što smo žedni. Spavamo zato što smo žedni spokoja. Sve ostalo je sporedno. Sve drugo su iluzije i fantazije. Stignemo kao ladna voda u protočni bojler koji nas zagreje ili pregreje, iziđemo kao mlaz tople vode, brzo odemo u slivnik u kojem smo opet ladna voda. Onda prođu godine ili vekovi i opet stignemo u protočni bojler najnovije marke.

Život je golem paradoks.

Neki dan sam putovao u Zagreb i uočio sam jednu filozofsku postavku koja se nešto razlikuje od Zenonove aporije.

Naime, bio je divan sunčan dan. Vozio sam i pustio sam mozak na pojilo:

Udaljavao sam se od Beograda. Logično. Međutim, što sam se više udaljavao sve sam mu se više bližio. Znao sam da se sutradan vraćam. Dakle i vremenski i prostorno što sam se više udaljavao sve sam mu se više bližio.

Što smo dalji od rođenja sve smo mu bliži.

10322780_273233129525648_3432886100832418523_n

3 мишљења на „Dim/Дим

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.