Ja je nula, koja je mirovanje, a istovremeno i beskonačnost

DSCF4120.jpg

 

Piše: D.T. Suzuki

»JA« KAO POJAM U ZEN-BUDIZMU

Zenovski pristup stvarnosti, koji se može definisati kao prenaučan, ponekad je antinaučan po tome što zen ide suprotno smeru nauke. To ne mora značiti da zen ustaje protiv nauke, već jednostavno da je za razumevanje zena potrebno zauzeti stav koji su, kao »nenaučan«, naučnici dotle zanemarivali ili prilično prenebregavali.

Nauke su, po pravilu, centrifugalne, ekstrovertovane, a naučnici »objektivno« posmatraju stvar odabranu za proučavanje. Takav stav znači da će proučavana stvar biti izvan njih i da oni neće pokušati da se identifikuju s predmetom svojih proučavanja, čak i kad gledaju u sebe, radi samoispitivanja, oni paze da projiciraju u spoljašnost ono što je unutra, otuđujući se tako od sebe samih, kao da im ne pripada ono što je u njima. Oni se smrtno plaše »subjektivnosti«. Ali moramo se podsetiti da smo, sve dok stojimo napolju — spoljašnji posmatrači, te da baš zbog toga ne možemo spoznati samu stvar. Mi samo znamo nešto o njoj — što znači da nikad nećemo saznati šta je naše sopstveno ja. Zato naučnici ne mogu očekivati da dosegnu svoje ja, ma koliko to želeli. Oni nesumnjivo mogu puno pričati o njemu, no to je sve. Zen nam stoga savetuje da promenimo smer kojim ide nauka, ako treba odista da upoznamo svoje ja. Kaže se da čovečanstvo treba da proučava čoveka, pri čemu čoveka treba shvatiti kao ja, jer jedino ljudski rod može da stekne svest o svome ja, životinja — ne. Ljudi ili žene koji ne streme spoznaji svoga ja, moraće, bojim se, da prođu kroz još jedan ciklus rađanja i smrti. »Upoznaj sebe samog«, znači: spoznaj svoje ja.

Naučno znanje o čovekovom ja nije prava spoznaja dokle god objektivizira ja. Treba preokrenuti smer naučnih proučavanja i ja obuhvatiti iznutra, a ne spolja. To znači da ja mora spoznati sebe ne izlazeći iz sebe. Neko će upitati: »Kako je to moguće? Spoznaja uvek podrazumeva dihotomiju: onog koji spoznaje i predmet spoznaje.« Odgovaram: »Spoznaja svog ja moguća je samo kad dođe do poistovećenja subjekta i objekta, tj. kada naučno proučavanje dođe do kraja, a naučnici odlože sve svoje eksperimentatorske spravice i priznaju da ne mogu dalje nastaviti s istraživanjima ukoliko ne prevaziđu sebe, izvodeći čudesan skok u područje apsolutne subjektivnosti.«

Tu, u području apsolutne subjektivnosti, obitava ja. Obitavati nije sasvim tačan izraz, jer nagoveštava samo statičan vid čovekovog ja. Ja se, međutim, nalazi u neprestanom kretanju ili nastajanju. Ono je nula, koja je mirovanje, a istovremeno i beskonačnost, što znači da se sve vreme kreće. Ja je dinamično. Ja se može uporediti sa krugom bez obima, te je tako sunyata, praznina. Ali ono je i središte takvog kruga koje se nalazi svugde, na bilo kom mestu u krugu. Ja je tačka apsolutne subjektivnosti koja može dočarati osećaj nepomičnosti ili mirovanja. No pošto tu tačku možemo premestiti kuda zaželimo, na bezbroj različitih mesta, ona zapravo i nije tačka. Tačka je krug, a krug — tačka. Ovo na izgled nemoguće čudo odigrava se kad se promeni smer razvoja nauke i okrene zenu. Zen odista ostvaruje tu nemogućnost.

Te tako u svom kretanju od nule do beskonačnosti, i od beskonačnosti do nule, ja nipošto nije predmet naučnog izučavanja. Budući apsolutna subjektivnost, ono izmiče svim našim pokušajima da ga smestimo na neko mesto koje se može objektivno odrediti. Pošto je tako neuhvatljivo, ne možemo na njemu vršiti eksperimente nijednom naučnom metodom. Ne možemo ga uhvatiti nijednim objektivno konstruisanim pomagalom.

Ni najtalentovaniji naučnici ne mogu to izvesti, jer ono po svojoj prirodi, ne spada u njihovu sferu delanja. Na odgovarajući način prilagođeno ja, može da se otkrije bez podvrgavanja procesu objektivizacije. Pozivao sam se već na nedavno objavljenu De Ružmonovu knjigu čovekovo traganje na Zapadu u kojoj pominje „ličnost” i „mašinu” kao dva svojstva prirode zapadnjačke potrage za stvarnošću. Po njemu, »ličnost« je najpre bila pravni pojam u Rimu. Kad se hrišćanstvo pozabavilo pitanjem Trojstva, hrišćanski učenjaci su počeli da joj pridaju teološko značenje, kao što se vidi iz pojmova: »božanska ličnost« i »čovekova ličnost«, koje su harmonično izmirene u Hristu. Kad mi danas upotrebljavamo ovaj pojam, on ima moralno-psihološko značenje, uz sve istorijske implikacije. Problem ličnosti može se konačno svesti na problem čovekovog ja. Po svojoj prirodi De Ružmonova ličnost je dvojna i u njoj se uvek odvija nekakav sukob. Taj sukob, ili napetost, ili protivrečnost sačinjava suštinu ličnosti iz čega prirodno proizlazi da će svaki vid delanja kojim se ona iskazuje potajno pratiti osećanje straha i neizvesnosti.

U stvari, možemo reći da baš ovo osećanje nagoni ličnost na neuravnotežene strastvene i nasilne postupke. Osećanje, a ne dijalektičke teškoće, nalazi se u osnovi svih ljudskih postupaka. Najpre dolazi psihologija, potom logika i analiza, a ne obrnuto.

10322780_273233129525648_3432886100832418523_n

Po De Ružmonu, ljudi sa Zapada neće moći da prevaziđu dualizam koji počiva u samoj prirodi ličnosti sve dok se budu grčevito držali svoje istorijsko-teološke tradicije bogočoveka ili čovekoboga. Zbog tog dualističkog sukoba u nesvesnosti i osećanja nelagodnosti, koje mu je plod, oni i vremenski i prostorno streme napolje. Skroz su ekstrovertni, a ne introvertni. Umesto da iznutra sagledavaju prirodu ličnosti i njome ovladavaju, oni objektivno pokušavaju da izmire dualističke sukobe koje uočavaju na planu umovanja. Što se same ličnosti tiče, citiraću De Ružmona. Po njemu: Ličnost je poziv i odziv, ona je akcija, a ne činjenica ili predmet, te potpuna analiza činjenica i predmeta nikad neće dati neoboriv dokaz njenog postojanja. Ličnost nikada nije ovde ili onde, već u akciji, u napetosti, u nezadrživom naletu — ređe je izvor srećne ravnoteže kakvu dočarava neko Bahovo delo.

Ovo lepo zvuči. Ličnost je zaista takva kakvom je opisuje De Ružmon, to se poklapa sa onim što bi budisti rekli o atmanu, »rastočila se« (visankara). Ali mahajanisti bi rado upitali autora navedenog odlomka:

»Ko si ti da možeš da govoriš sve te krasne, pojmovno ispravne stvari? Voleli bismo da tebe lično, konkretno ili egzistencijalno ispitamo. Kad ti kažeš: Dok živim, živim u protivrečnosti, ko je taj ja? Kad nam kažeš da osnovnu antinomiju ličnosti treba da preuzme vera, ko je taj što veruje? Ko je taj što iskustveno doživljava tu veru? Iza vere, iskustva, sukoba i konceptualizacije mora postojati neki živi čovek koji sve to čini.«

Evo priče o jednom zen-kaluđeru koji je neposredno i konkretno prstom dodirnuo ličnost i svom pitaču omogućio da vidi kako ona izgleda. Kasnije je taj kaluđer bio poznat pod imenom Obaku Ki Una ((Obaku Ki-un) (umro 850), jednog od velikih učitelja zena iz doba dinastije Tang. Guverner neke pokrajine poseti jednom manastir koji je potpadao pod njegovu nadležnost. Iguman ga povede u obilazak različitih delova zdanja. Kad su došli u odaju u kojoj su bili izloženi portreti ranijih igumana, guverner upre prstom u jedan od njih i upita igumana: »Ko je to?« Iguman odgovori: »Pokojni iguman.« Drugo guvernerovo pitanje glasilo je: »Tu je njegova slika, a gde mu je ličnost?« Iguman nije umeo na to da odgovori. Guverner je, međutim, uporno zahtevao da se na njegovo pitanje odgovori. Iguman je očajavao, jer među svojim sledbenicima nije mogao da nađe nijednog koji bi zadovoljio guvernera. Na kraju se priseti stranog kaluđera koji je nedavno potražio stanište u manastiru i najveći deo slobodnog vremena provodio starajući se da dvorišta budu dobro pometena i uređena. Pomislio je da će taj tuđinac, koji je ličio na zen-kaluđera, možda umeti da odgovori guverneru. Pozvaše kaluđera i predstaviše ga guverneru. Ovaj se s poštovanjem obrati kaluđeru: »Poštovani gospodine, ovde prisutna gospoda nisu, na žalost, u stanju da odgovore na moje pitanje. Da li biste bili tako dobri da to vi učinite?« Kaluđer reče: »Kako glasi vaše pitanje?« Guverner mu ispriča šta se sve zbilo i ponovi pitanje: »Tu je slika pokojnog igumana, ali gde je njegova ličnost?« Kaluđer namah uzviknu: »O, Guverneru!« Guverner odvrati: »Čujem, poštovani gospodine!« »Gde je on?« To je bila kaluđerova odgonetka.

Naučnici, uključujući tu teologe i filosofe, skloni su objektivnosti, a izbegavaju subjektivnost, ma šta ona značila. Jer oni se čvrsto drže gledišta da je neka tvrdnja istinita jedino ako je objektivno procenjena ili potvrđena, a ne samo subjektivno, ili lično doživljena.

Oni zaboravljaju činjenicu da ličnost neizmenjivo živi ličnim životom, a ne životom konceptualno ili naučno definisanim. Ma koliko definicija bila tačna, ili objektivno ili filosofski data, ličnost ne proživljava definiciju, već sam život, i taj život je predmet izučavanja. Tu se ne radi o objektivnosti ili subjektivnosti. Za nas je životno najhitnije da sami, lično, otkrijemo gde je taj život i kako se on proživljava. Ličnost koja sebe zna nikad nije sklona teoretisanju, nikad ne piše knjige, nikad se ne iživljava poučavajući druge; ona uvek živi svojim jedinstvenim životom, svojim slobodnim stvaralačkim životom, šta je to? Gde je? Ja sebe spoznaje iznutra, a nikad spolja.

Kao što vidimo iz priče o Obaku i guverneru, mi se obično zadovoljavamo portretom ili sličnošću, pa, zamišljajući da je čovek mrtav, propuštamo da postavimo pitanje koje je postavio guverner: »Tu je slika, a gde je ličnost?« Prevedimo smisao ove priče na naš moderni način izražavanja: »Postojanje (uključujući i ličnost) odražava se neprestanim pronalaženjem relativnih rešenja i korisnih kompromisa«. Ideja rađanja i smrti je relativno rešenje, a slikanje portreta — svojevrstan sentimentalno koristan kompromis. No o prisustvu stvarne žive ličnosti nema ni govora, te guverner pita: »Gde je ličnost?« Obaku je bio zen-kaluđer, pa ga, ne časeći časa, budi iz snu sličnog sveta pojmova pozivom: O, Guverneru!« Odmah dobija odgovor: »Čujem, poštovani gospodine!« Tu vidimo kako čitava ličnost iskače iz ćelije analize, apstrakcije i konceptualizacije.

Kad to shvatimo, znamo ko je i gde je ličnost i šta je ja. Ako se ličnost poistoveti sa golom akcijom i ničim više, to nije živa već intelektualizovana ličnost.

To nije moje ja, ni vaše.

D.T.Suzuki

(prevod: Branko Vučićević)

Highland Cow - Photography by James Morris #highlandcow #animals

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.