Knjiga nespokoja

1796635_10203560229066763_798584160_n

„… Ono što nam se desilo, ili se desilo svima ili samo nama; u prvom slučaju, ne predstavlja nikakvu novinu, u drugom, ostaje nerazumljivo. Ako pišem ono što osećam, činim to zato da bih smanjio groznicu osećanja. Ono što ispovedam nema značaja, jer ništa nema značaja. Stvaram slike od onog što osećam.

Živeti znači plesti čarapu namenjenu drugima. Ali, dok je pletemo, misao je slobodna i svi začarani kraljevići mogu da šetaju po svojim vrtovima, između dve petlje izvučene iglom od slonovače sa zakrivljenim vrhom. Pletivo stvari… Razmaci…

Ništa…

Četiri zida moje sirotinjske izbe predstavljaju za mene, u isto vreme, i ćeliju i daljinu, i postelju i mrtvački sanduk. Moji najsrećniji trenuci su oni u kojima ne mislim ništa, ne želim ništa, pa čak i ne sanjam, utonuo u neku biljnu letargičnost, kao prosta mahovina što raste na površini života. Uživam bez gorčine u apsurdnoj svesti da nisam ništa, u preuranjenom ukusu smrti i iščeznuća.

Između mene i života stoji tanko staklo. Ma koliko da jasno vidim i razumem život, ne mogu da ga dotaknem. Da racionalizujem svoju tugu? Čemu, ako je rasuđivanje napor, a onaj ko je tužan ne može da se napreže.

Kad ostavim na stranu svoja mudrovanja i spremim u jedan ćošak, s pažnjom punom nežnosti – sa željom da ih izljubim –moje igračke, reči, slike, rečenice – ostajem tako mali i krotak, tako sam u jednoj tako velikoj i tužnoj sobi, tako duboko tužnoj!…

Uostalom, ko sam ja, kada se ne igram? Jadno siroče, ostavljeno na ulicama čulnih utisaka, koje cvokoće od studeni na uglovima Stvarnosti, primorano da spava na stepenicama Tuge i da jede hleb koji mu Uobrazilja udeli. Jednom ocu znam ime; rekoše mi da se zove Bog, ali mi to ime ništa ne kazuje. Ponekad, noću, kad osetim da sam sam, dozivam ga, i plačem, i naprežem se da stvorim jednu predstavu o njemu koju bih mogao da volim… Ali onda pomislim da ga ne poznajem, da možda on i nije takav, da možda nikad on i nije bio otac moje duše…

Kad li će se sve to svršiti, ove ulice kojima vučem svoju bedu, ove stepenice na kojima se šćućurila moja hladnoća, gde osećam ruke noći kako se zavlače u moje prnje? Ako jednoga dana Bog ipak dođe po mene i odvede me domu svome i pruži mi toplinu i privrženost… Ponekad razmišljam o tome i plačem od radosti pri pomisli da mogu o tome da mislim… Ali vetar se vuče niz ulicu i lišće pada na pločnik… Podižem oči i vidim zvezde koje nemaju nikakav smisao… I od svega ostajem samo ja, siroto napušteno dete koje nijedna ljubav ne želi da usvoji i nijedno prijateljstvo ne traži za druga u igri.

Hladno mi je, isuviše. Tako sam umoran u svojoj napuštenosti.

Evo me u jednom danu kada me tišti, kao ulaz u tamnicu, jednoličnost svega. Jednoličnost svega, međutim, nije ništa drugo nego moja vlastita jednoličnost. Svako lice, čak i nečije koje smo videli juče, danas je drugo, jer danas nije juče. Svaki dan je onaj dan koji jeste, i nikad nije bilo drugog istog na svetu.

Želja mi je da pobegnem. Da pobegnem od onog što poznajem, da pobegnem od onog što je moje, da pobegnem od onog što volim.

Želim da odem – ali ne u nemoguće Indije niti na velika ostrva na Jugu svega, već na bilo koje mesto – selo ili pustaru – čija je suština u tome što nije “ovo” mesto. Hoću da više ne viđam ova lica, ove navike i ove dane. Hoću da se odmaram, dalek i tuđ, od svog urođenog pretvaranja. Hoću da osetim san koji mi dolazi kao život a ne kao počinak. Jedna koliba na obali mora, pa čak i pećina u nekoj planinskoj vrleti, mogu to da mi pruže.

Ropstvo je zakon života, i drugog zakona nema, jer ovaj mora da se poštuje bez mogućnosti pobune ili bekstva. Jedni se rađaju kao robovi, drugi postaju robovi, a nekima je ropstvo dato.

Kukavička ljubav koju svi gajimo prema slobodi, pravi je pokazatelj težine tereta našeg ropstva. Čak i ja koji sam maločas rekao da čeznem za kolibom ili pećinom gde bih bio oslobođen od jednoličnosti svega, koja je zapravo moja sopstvena jednoličnost, da li bih se usudio da odem u tu kolibu ili pećinu, znajući pouzdano da će ta jednoličnost, budući da je deo mene, uvek i svuda da me prati? Čak i ja, koji se gušim tamo gde jesam i zato što jesam, gde bih disao bolje, ako je bolest u mojim plućima a ne u stvarima koje me okružuju? Čak i meni koji silno žudim za čistim suncem i širokim poljima, za pogledom na more i otvorenim vidikom, ko može da jemči da ću se navići na novi krevet ili na hranu, ili da neću morati da silazim osam krakova stepeništa do ulice, da neću ući u trafiku na ćošku niti razmenjivati pozdrave s dokonim berberinom?

Sve što nas okružuje postaje deo nas, uvlači nam se pod kožu i u život, a pljuvačka velikog Pauka neosetno nas vezuje za ono što je blizu, prikiva nas za laku postelju spore smrti, koja se njiše na vetru. Sve je mi, i mi smo sve; ali čemu to, ako je sve ništa? Jedan zrak sunca, neki oblak čija nagla senka svedoči o njegovom prolasku, povetarac što se diže, tišina koja nastupi kad vetar utihne, poneko lice, poneki glas, slučajni smeh onih koji razgovaraju, a zatim noć iz koje izranjaju, bez ikakvog smisla, slomljeni hijeroglifi zvezda.

Fernando Pesoa

Prevela s portugalskog Jasmina Nešković

2 мишљења на „Knjiga nespokoja

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.