Levijatan

images

У листу Данас (који сам купио само зато јер је изашао интервју мога племенитог брата), новине као новине, има и овога и онога. Занимљиво ми је  да сам након дуго времена наишао на чланке Басаре и Борке Павићевић. Ко не зна Басара је писац, није неки писац, али је писац. Борка не знам тачно шта је по занимању, знам да је некада била драматург.

 

Дочекали су својих пет минута након чувених петооктобарских гибања, и просули су цистерну са милион тона мржње у већ давно замућену реку. Резултат активизма тих људи је полумртва култура: затворени музеји, спаљени биоскопи, духовно девастирана позоришта које воде они који су осамдесетих књигама и осталим делима потпаљивали шовинизам и осветништво, а онда су деведесетих сазнали да ће се боље огрејати код Сороша па су пушчану цев савили и уперили у сопствено лице. Остарили су, али су их наследили њихови пулени. Издаваштво је сведено на брзу храну и шопинг молове. Наравно, ако октопусе тих гибања нешто упитате за њихову одговорност у свему томе избациће рафале интелектуалних бљувотина.

images (2)

Када су окупирали биоскоп „Звезда“, у почетку се чинило да је то добар покушај. Наговештај. Међутим када сам видео ко се тамо појављује, ликови који су здушно учествовали у разарању овдашње културе и кинематографије, типа Г. Марковића, одмах сам изгубио интерес да пратим шта се тамо дешава јер нису показали никакву храброст и одлучност, омађијани лажним ауторитетима попут поменутог; да су га лепо ишутирали ногом у задњицу на улицу – тај протест био добио енергију и смисао. Међутим, протестанти су ушли у све то да се не замере никоме, а и један од битнијих који је био тамо, један паметан момак ми је испричао како су одмах засели у фотеље чим су провалили унутра. Сели у фотеље напуштеног биоскопа и осетили се важним. Фотеље. Важност. Ћорак.

Нема краја и конца овој причи о стази пропасти једне културе, па ћу овде стати. Мада и не верујем да ће пропасти, ово је један лош период који ће изнедрити боље људе.

Прочитао сам шта пишу госпођа Басара и господин Борка, заступници космополитског света. Раније то су била увек ругања људима и појавама. Писали су ругалице и ништа осим ругалице, њихове величине биле су дубоко разочаране светом који их окружује. Колико се сећам то су били све сами ниски ударци онима који су упућени, не сећам се ко су све биле мете, али ругање као темељ осредњих стваралаца. Данас немају више коме да се ругају. Или су се толико наругали да је већ и њима досадно да се истима ругају, или оних којима су се ругали више нема. И шта пишу? Пишу бесмислице. Небулозене реченице без икакве поенте и смисла. Видим да власт заобилазе, мора да су под новим уговором, а и власт у многим стварима дели њихове ставове, а они баш и неће сами себи да се ругају – томе се нису научили. Све у свему – жалосне сове хуче у празном простору. Ја не осећам ништа ружно према њима, осећам само жалост над тим промашеним и несрећним животима. У њима самима зостали су отрови које су испаљивали годинама другима у лице. Слепо и агресивно уверени у своју правоверност.

Господин Борка пише о угроженим појмовима. Завршава текст са: …“има још једна угрожена реч. Понос. Хтела бих да је „преузмем“. Збиља.“ Преузми је, али то није паштета у продавници. То је процес и однос. Лако се губи, тешко се стиче.

Госпођа Басара пише о новогодишњим мамурлуцима. Чини се да је баш то стање у којем је нешто морао да напише за „најлуђу ноћ“. За хонорар. Да га неко пита о чему си ти писао сумњам да би знао одговор. Мамуран. Елитни писац који никада није обратио пажњу на Андрићев говор приликом доделе Нобелове награде.

У суботу сам отишао са пријатељима у „Чекаоницу“, џез клуб који је премештен са врха БИГЗ-а у дно Битеф театра. Гужва, скупила се фина екипа.

Меџутим.

Излази млада певачица и тражи тишину да се оркестар наштимује. Оркестар састављен од одличних музичара.

Било нам је необично да се за штимовање тражи тишина. Утишали се. Пролази време, најзад отпева девојка прву песму. Када је завршила опет је затражила тишину.

Клуб препун, столови постављени тако да људи стоје око њих и у ведрој и доброј атмосфери пију своје пиће након што су платили улаз у клуб. Смеју се и причају и нису тихи. Људи које сам и раније виђао на многим фантастичним свиркама у поменутом клубу (док је био на врху БИГЗ-а).

Она затим прекида једну песму и почиње да нам држи предавање о томе како публика треба да се понаша. Суштински она јесте у праву. Да се налазимо у Коларцу њена примдба би била на месту. Или да сви седе за столовима окренутим ка бини, или…

Хоћу да бирам речи, отуда онај увод, нећу да јој се ругам.

Дошли смо на свирку, не на предавање о лепом понашању. Свако од нас има своју маму.

Затим нас је презриво све погледала и почела причу о томе како је она певала по њујоршким клубовима и како тамо публика за разлику од нас уме да се понаша… Извадила је тако црвену мараму, замахала, и многи од нас су се у секунди претворили у слинаве бикове. Нас који волимо и поштујемо ту музику.

Она се тако посвађала с публиком. Атмосфера је из нуле прешла у минус. Осим силне фамилије која је заузела места у првим редовима ретко ко је хтео да слуша њено заиста одлично певање, школован глас, додуше фразе и вињете које је савладала су хладне и у строгим оквирима што никако није у складу са гужвом, алкохолом и темпераментом публике. Да јој је неко дао шмајсер побила би нас срећна и задовољна. Наставила је после сваке песме да моли за тишину: „можете ли да ћутите бар пола сата, једном у шест месеци?“; „Ово је балада, не могу да је певам ако не ћутите…“; „Ја сам певала са Чик Кориом, певала сам у Њујорку, тамо постоји култура и бла бла бла бла…“.

Публика, махом лепо васпитана, на то малтретирање млађане певачице одговорила је са суптилним безобразлуком. Након завршених песама са јаким фамилијарним аплаузима мешало се „Браво! Онда је изостајало прво слово, неко је убацивао једно друго слово, Када је фамилија навукла аплауз за бис, са разних страна се зачуло „Неее Не! Не!“

Тако се вече које је на почетку обећавало пропаст претворило у забаву. Ја сам замолио конобарицу да јој однесе један вињак. Узела је вињак тражећи погледом ко јој је послао, попила је и згрозила се. Надам се да је нешто научила те ноћи и да у публици нису били господин и госпођа одозго.

Згуглах је. Згугл објаснио.

Ево дела њеног интервјуа из Космополитена:

Kako živi uspešna srpska džez pevačica u Njujorku?

Svi koji su gledali „Seks i grad“ otprilike mogu da zamisle kako izgleda jedan dan u Njujorku u životu jedne ambiciozne devojke. Studio, muzika, teretana, suši, fotografija, spremanje za koncert i na kraju nastup.

Da li ste zahtevni u emotivnom smislu?

Uh, komplikovana sam. I tvrdoglava. I naravno uvek sam u pravu. I stvar koja čini sve to još težom situacijom je da sam izuzetno obrazovana i radoznala i da čitam i istražujem o svemu što me interesuje…

/зар не звучи као да су је тренирали г. Борка и гђа. Басара? Блазирана серија као императив и модел?/

А затим сам дошао до епохалног открића које сам саопштио мојим пријатељима, захваљујући томе што је ова дражесна певачица у једном часу поменула покојног Мишу Блама. Питао сам ортаке:

– Бикови, да ли сте провалили да умиру писци, глумци, сликари, фудбалери, политичари, социолози, географи  – али народњаци уопште не умиру? Кад си чуо да је умро неки народњак?

– Стварно?

Настао је тајац.

Синоћ одемо на једну другу свирку, место где сам се више пута добро провео, „Џез башта“ код Бранковог моста.

Уђемо унутра и одмах је испао проблем јер су столови резервисани. Ја сам дошао са њих две и нисам хтео да станем за шанк јер смо улаз платили 1 500,00 дингера. Након краће и бесмислене расправе са тромом менаџерком, којој на лицу пише: „уххх, с каквим будалама ја сваке ноћи морам да се расправљам, и ти си један од њих, столови, рачуни, музичари, вино, пиво, сви нешто хоћете, тражите…“, и упркос њеном противљењу сели смо за сто. Наручили вино. Њих две су ме замолиле да не правим хаос и лом. Дошло неких четворо, њихов сто, они су га резервисали. Добро, ми одемо за шанк. Мислио сам се: неће ме атмосфера ових дана. Шта је ово с Београдом?

И крене свирка коју предводи Маљоковић. Дајте још вина за шанк.

Стиже и Саки, одмах је рекао да је знао ко свира не би ни дошао.

Није важно, реално добри музичари држе инструменте и цепају.

Меџутим.

Досадно.

Осврнем се око себе и видим људе којима је досадно. Седе ко мртви. Цео клуб! Сморена лица. Атмосфера у нули. Без енергије. Без радости. Без љубави према животу. Ништа!

Псеудо инетелктуалци који се легитимишу у друштву тако што одлазе на џез.

„Где си био?“ „Био сам на џезу!“ Интелектуални аусвајс.

На те свирке је почео да се уводи ред. Резервације и правила. То није у складу.

Нису криви људи. Ми смо исцрпљено друштво. Ипак, постаје јасно да се ланци око гуше овога града стежу.

Ја се опет сетим бинго питања:

– Јесте ли провалили да народњаци не умиру?

– Тома Здравковић – рече Саки.

– Чекај, он је умро пре 25 година, тако нешто.

– Шабан Бајрамовић!

– На крају је свирао џез!

Да ли да идем на џез свирке? Постаје  досадно! Где су народњаци тамо су девојке лепе, скачу и сви су пуни живота! И што је важно – та публика не мрзи џез. Има ту нешто.

Живео примитивизам!

Упорност се исплатила.

Синоћ сам отишао на Коларац да гледам филм „Левијатан“ Андреја Звјагинцева. У публици 30-так људи.

На платну ремек дело.

Маестралан филм, режија и сценарио врх врхова, глумци изванредни. Филм који има све, сву снагу израза. Буквално одмах увуче гледаоца у платно, у филм. Нешто што ће 3Д технологија тешко достићи.

Филм који је доказ колико уметнички израз може имати смисла.

О цивилизацији која самеље појединца. Филм о судбини човека.

О филму „Левијатан“ не вреди ништа ни писати. Свака је реч сувишна.

Након филма публика излази у дебелој тишини. Ходају људи, силазе низ степенике и сви ћуте. Нема ту шта да се каже. Последња сцена је као да нам је неко волејом завукао шпиц ципеле у зубе.

Оно што је веома занимљиво – потпуни недостатак публике. То је филм за који би требало да се стоји у реду од неколико километара. Међутим, једно једино вече у Београду и само тридесетак људи у сали. Некако се све поклопило: и јефтине карте и пуста сала и такав филм.

Пораз човечанства. Слом духа.

Она певачица је могла да схвати да је била синоћ тамо – тишину ствара дело, а не конвенција.

Highland Cow - Photography by James Morris #highlandcow #animals

2 мишљења на „Levijatan

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.