Meso

Ветар се вози кроз улице у мом крају. Заталасао је црвену хаљину на којој су ухлебљени бели цветови, и на крајевима белих рукава црвени цветови. На небу је било сто хиљада птица. Уместо поклопца на шахту је стајао грамофон са иглом на средини гуме јер није било плоче. Девојка у црвеној хаљини је ходала босих ногу у црним балетанкама, на њеном врату нечији пољупци који се не виде, који је носе, који су ту за њу. У врелом дану, у ноћи у којој врелина бившег сунца избија из асфалта. Јара. И није само она, већ и друга лица која носе повијена рамена. Свако лице носи у тену своме прашину својих мисли које ништа не кажу, ретко помажу. Отворени прозори замрачених соба, само играјуће плаветнило екрана телевизора. И сто хиљада птица на небу на свим висинама. И гране у ноћи које ветар повија, те гране праве сенку на прозорима који светле као да су у тим кућама, у тим животима.

Леонард Коен, усна хармоника и дубок глас који редовно с љубављу пева о љубави. Меланхолија. Пустиња. Једноличан звук вентилатора. Мирис сланине и лука. Чаша вина. Чаша воде. Одлазак на спавање без једног одговора. Бесмисао који мами осмех.

И сто хиљада птица без икаквих очекивања, лет кроз месо слободе. Месо неба.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.