Možda

Данас сам путовао аутом. Заглавио се на грaници, у гротлу врућине и балканских возача који носе дарове и муку у завичај. Регистарске таблице фр, хл, б, гб, е, и… Робови ринтали, купили мерцедесе и аудије, ушпарали за мајку и оца, за брата и друга.  Уморни од чекања и спарине, али истренирани на чекање много више од домородаца који су остали. Јебла Човека граница. То мучно и дуго чекање се своди на један очигледан разлог: полицајац узме пасош, рутински га провуче кроз хај-тек машину, врати, полицајац и сам уморан од бесмиленог трајања, увек истих неколико реченица, дум печат, дум жиг… И тако, сви чекамо неколико шаблонских поступака. Чекамо сатима. Читав живот нечија одобрења које је неко смислио да би се сузбио криминал и остало… И када погледаш – све око нас су правила која су уведена због лопова, убица, превараната, правила која су донела исти такви у рукавицама.  То што не крадеш и не вараш те не ослобађа тих мера, мера за њих. Мера за нас. До курца. Није да морам, игноришем их и избегавам на сваком кораку, док год  дишем. Кад погнем главу – умро сам. Ипак, брине ме што моја деца прате та правила, а нико их тако није васпитао код куће. Све почиње у вртићу. Сад знам зашто ми се при сваком уписивању деце у вртић једнако плакало. У школи мога сина постоји замишљена граница, на крају једног ходника, коју он не сме да пређе, ја га допратим до школе – онда он мене прати до те „границе“, и већ неколико пута сам покушао да га охрабрим да је пређе, чак и повукао, али се вратио уплашен. Како им је успело да буду јачи од моје љубави? Стари су ти методи, вековима. Можда упамте.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.