Neizrecivo

14 - 1 (1)

71. “Nema ni jednog trenutka, a da nisam izvan sveta!”(Emil Sioran). Čak i kada u pošti ponekad plaćam račune. Stopim se sa saksijom u kojoj su plastični zeleni veliki listovi. Među ljudima ima uvek neko ko je smešan. Gledam mučene žene koje broje novac i udaraju štambilje. Ispred mene lepa ćopava devojka koja sluša nešto. Pitam je šta je to, ona kaže: Miki Mećava, Vodiću te do meseca. Hit.

Наставите са читањем

OGLEDALO

cropped-images.jpg

Čitao sam juče na netu da je naučno dokazano da su rasisiti glupi. Nauka nema druga posla nego da dokazuje ono što svi vekovima znamo. Svaki nagoveštaj mržnje činio me je uvek agresivnim u odnosu na mržnju, dakle glupim = objekat mržnje ozračen prismotrom glupaka postaje glupak. Mada, mogu reći da nisam nikada bio toliko glup da mrzim bilo koga zbog bilo čega. Naravno, ja nisam merodavan. Nije ni onaj koji mrzi zato jer je doživeo ličnu tragediju.

Наставите са читањем

Jutro u februaru

images (38)

Sredina februara. Ne miriše, ali liči na proleće. Ujutro, kada otvaram oči i postavljam sebi pitanja o tome šta smisleno mogu danas učiniti, i koje su knjige koje ću na kratko otvoriti, šta ću očistiti a šta skuvati, obavezno pomislim i na nepostojeću devojku koja će pozvoniti i reći: “evo, ja sam ta, tačno onakva kakva može biti celina sa tobom. Nisam preterano lepa, ali moje lice jeste interesantno. Blaga sam.

Наставите са читањем

Crna rupa

images (30)

Vest sa neta:

“Evropski savet za istraživanje dodelio je 14 miliona evra timu koji stoji iza projekta BlackHoleCam.

Ovaj projekat za cilj ima posmatranje supermasivne crne rupe u jezgru naše galaksije kako bi zabeležio njen krajnji horizont – teoretsku granicu izvan koje ništa, pa čak ni svetlo, ne može da pobegne.
„Dok većina astrofizičara veruje u postojanje crnih rupa, niko nikada nije video ni jednu. Tehnologija je sada dovoljno uznapredovala da zapravo možemo da snimimo crnu rupu i proverimo njeno postojanje – ako nema ovog krajnjeg horizonta, nema ni crnih rupa“, izjavio je Heino Falke, jedan od članova tima koji stoje iza ovog projekta.

Наставите са читањем

Isto

images (40)

Ja знам шта она мисли. Она мисли да сам неодољив и луд. Зашто она то мисли? Баш зато јер нисам луд, ни неодољив. Неодољиво луд онолико колико траје мехур од сапунице. Сфера, траг боје, покрет горе, доле… И пуф!

За који дан видећу кроз прозор балкона снег на Дорћолу.

Мандарине и крушке на дрвеном столу, за децу. И за госте. И за духове.

Ништа, ништа и исте кајрон мисли што промичу и понављају се у круг.

Има нечег глупог у свим мислима. Бесмислено истог. Зато су ту и пејсажи вољених лица и звук сирене локомотиве, звук који се протеже кроз ноћ и нестаје као мисао. Ноћ, јорган, заборав. Следи обично дивно јутро. Доручак и самоћа шака које стежу хлеб јучерашњи.

Cirkus teleportano

8575905-R3L8T8D-600-9

Stigao sam u jedan grad u kojem me je čekalo deset cirkuskih igrača. Nismo se poznavali, gledali su me ispod oka. Imali su noževe skrivene u čizmama, igle u rukavima, žilete u zubima. Natovarili smo u velika rasklimatana kola kostime, rekvizitu i deus ex machinu. Bič je fijuknuo. Konji su potegli u neizvesno prašnjavim drumom.

Наставите са читањем

Nikola Tesla

images (1)

Bio sam pre nekoliko dana na aerodromu. Čekao saksofonistu koji se zove Hejdn, bivši muž moje prijateljice, veoma posebne prijateljice koju posebno volim. Imaju dvoje dece, kao da su ispali iz neke finske bajke: čudna, plava deca. Stizali su avioni iz Dizledorfa, Moskve, Minhena, Londona… Znao sam da njegov stiže oko 13.10h, ali nisam znao ni odakle ni broj leta. To je zaboravio da napiše. Nije ni važno, svi izlaze na ista vrata.

Наставите са читањем

Strpljenje

048_Landscape_MichaelSchnabel

Neki ljudi su okrutni prema bližnjima da bi zaštitili svoja krhka osećanja.

Ne podnose sopstvenu nesigurnost, leče je time što je izazivaju kod drugih. Toliko puta sam video kako se ljudi lako prepuštaju baš takvoj metodi. Podsvesno. Besmisleno. Istovremeno povređuju i svoje srce a da to ne primećuju. Hodaju životima prepuni ožiljaka koje su sami sebi naneli.

Šta učiniti?

Kada čovek kod drugog čoveka prepozna tu destrukciju, samo ga treba pustiti, bez reakcije jer rakcija mu je podsticaj da nastavi. Treba ga pustiti, strpljivo sačekati da mu otrov iscuri i prvom prilikom ga zagrliti. Ako bude imao sreće – naučiće.

Ljubavne

2012 - 1 (2)

Sveža avgustovska noć. Vukao sam se kući s pet litara vina u sebi. Grunuo je pljusak. Išao sam preko Kališa, mokar, nogu pred nogu. Naišao sam na na jednoj zelenoj klupi na čoveka koji puši mokru pljugu. Jedva me pogledao psećim očima. To je moj dobar prijatelj koji se pre tri godine ludo zaljubio u devojku. Veoma pametnu i nesvakidašnje lepu. Sasvim neobrazovanu, ali super inteligentnu. I ona se ludo zaljubila u njega. To nije bila strasna veza, ali u njihovom odnosu bilo je nečeg snažnog, dubinskog  i sudbinskog. Bili su kratko zajedno, jedva tri meseca. Rastali su se. I više se nikada nisu videli. Ona je bila toliko zaljubljena i toliko ga je puno volela da to nije mogla da podnese. Tu ljubav. Izgubila je dah. Pobegla je. I još uvek trči zajapurena. On joj je dao slobodu, ali sloboda zahteva i odgovornost. Ona ne podnosi odgovornost. Želela je samo svoju slobodu. Ne i njegovu. Svaki tren koji su proveli zajedno bio je isuviše lep. Nepodnošljivo lep. Ona je još kao dete navučena na to da bude maltretirana, ali on nju nikada nije kinjio. Ona nije znala kako onda da igra tu nežnu i čistu igru. Eno je, trči ka beskraju. I što je dalje sve mu je bliže. On sa prozora gleda u ptice što noću lete i pije rakiju. Sam. Već tri godine svakoga dana moj prijatelj, s blagim bolom u grudima, ostavi joj u poštanskom sandučetu uvek neku drugu pesmu na cd-u. Ona mu nikada ništa nije odgovorila, ostala je njegova.

Gavrilo Princip i Ništa

images (44)
“Ko hoće da živi nek mre,

Ko hoće da mre nek živi”

Г. Принцип

            Video sam komentar jednog čitaoca na sajtu Novog standarda koji predlaže da se podigne spomenik Gavrilu Principu.

Ja sam išao u osnovnu školu koja se zvala i zove se “Gavrilo Princip”.  To je parče i osnova mog “temelja”. Čudi me kada su petooktokolonaši menjali nazive ulica, škola i raznih institucija nisu ukinuli i njegovo ime. Nisu se setili. To bi bilo jednako loše kao što su dobar deo ulice skratili Čika Jovi Zmaju. Loše i opasno.

Наставите са читањем

Крој za lepotu

images (39)

Jednog vrelog popodneva na jednoj društvenoj mreži naišao sam na jednu pesmu jednog  jedinog Mike Antića:

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićes moj način odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati. Na meni ćeš se raspasti. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama.

 Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

 Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.

 Ljubav je čisćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.

 Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće.

 

*

Nekada davno imao sam jednu jedinu devojku.

I zato pored ove pesme nisam mogao da prođem tek tako.

Jedna jedina devojka je dobra, prelepa i blaga. I ostala je ista takva, pobedila je vreme i silne nevolje. Sretnem je jednom u godinu dana, i uvek me njeno prisustvo okupa jednom svetlošću blagom kao melem.

Pred njom bih klečao. Ona, jedna i jedina. Kao jedno Sunce.

To su bile one godine kada je vreme bilo ružno, ona prelepa. Vreme je bilo grubo, ona nasmejana. Vreme okrutno, ona nežna.

Poverenje je temelj svakog vrednog odnosa: bilo prijateljskog, bilo ljubavnog, ortačkog… Na primer mogao sam je zateći u krevetu s drugim, ako bi ona rekla da se ništa nije dogodilo znao bih da nije, mada, takva stvar se takvoj osobi ne može dogoditi. I ne radi se uopšte o tom poverenju. Poverenje u svaku reč, u svaki pokret, u misao njenu.

Ona, jedina, prelepa.

Ljudi bacaju novac i vreme na svoj izgled, znaju da moraju da nešto skriju. Ustanovio sam davno da lepotu čine dve besplatne kreme koje treba umutiti svakoga jutra: odanost i lojalnost (prijatelju, sebi, bratu, majci i ocu, sestri, svima, životu, Bogu, deci, jeziku, dobroti, zemlji, potomcima, precima…).

Vreme ko vreme teskobno je svako, a ovo je vreme kada su ljudi retko čemu odani. Često nikome i ničemu. Sede po navici na nekoliko stolica istovremeno, tlo pod nogama nemaju. Nemaju mira, imaju grča. Nisu zadovoljni onim što vide u ogledalu. Nemaju sebe, i veruju da je problem u drugima, trećima  ili u novcu. Neverstvo donosi zlu sreću.

Zato je ona zauvek lepa i mlada, odana svemu u svim dimenzijama.

 

Putopis II Istra

anastas skokBio sam u jednom divnom selu u prelepoj Istri nešto malo nakon što je Hrvatska postala članica Evropske unije. Gledao sam naokolo jel posuto zlato i jel stigla Fortuna na nečije lice ili u neku luku, nisam video ni jedno ni drugo.

Meni je to podsetilo na novogodišnju noć kada sam bio klinac: opšta kolektivna napetost i iščekivanje koje traje danima na svakom koraku i u svakom minutu, najzad dođe ta ponoć i ništa.

Sve je prokleto isto.

Наставите са читањем

Prinćipeta ƒ

 

DSCF4126.jpgNa balkonu sedim na polomljenoj ljuljašci, fino uvaljen i mislim ovako: Bole me kurac.

S moje desne strane je čaša sa divnim crnim vinom, zove se “Snaga”, pravi ga kum u Slankamenu.

Kakav kum takvo vino.

S leve strane zemljana činija u kojem je crno crnogorsko grožđe, odlična berba.

Uz grožđe tu su parče sira i parče leba: tu kombinaciju, koja zvuči glupo, ja sam izmislio i mnogo mi se sviđa. Ne moram da pravim ručak jer kao što rekoh ovako: bole me kurac.

Sletela ptica na ogradu balkona. Pogledali se. Odletela ptica sa ograde balkona. Svaka ptica koja sleti treba i da odleti.

Motam duvan i posolim ga majčinom dušicom.

Napolju vrelina koja smanjuje nivo kiseonika. Meni ne smeta. Ja ga smanjim još više jednim dugim dimom. Ne smeta mi ovaj pakao, rođen sam u sred leta.

Sve to što sam gore napisao nije istina. Sve sam izmislio. Zamislio. Veselo pripremio. Od balkona i ulaska u gornju sliku deli me svega osam koraka. Ajmo, samoćo, moja jedina stvarna prinćipeto, i droljo.

Putopis

Ljubav koju vucaram migolji se svuda u meni, ne praznim je rečima, ne izgovaram je, tutnji.
Oko ove kamene kuće su rimske iskopine. Pre mnogo i mnogo stotina godina ove mozaike gazili su ranjavi tabani robova u službi moćnog Cezara, zatim mnogo kasnije venecijanski dužd Barbarigo i njegove sluge.

Zamišljam te ljude koji su se ovuda kretali. Voleli. Odjahivali, vracali se, ili zauvek nestajali u nemirnom moru. Ni glasa ni pisma. Mesecima rastavljeni.
Onda susret, tih i miran, zakopana osećanja lagano šište na nos i usi. Oči nemo gledaju. Oči vlažne od žudnje koja ih je razdirala. Vino se razliva iz pehara, oporo zanosno vino.
Tako ljubav stupa na delo, skromno, dugo i lagano.
Sporo.
Izronila iz čupavog ćupa s dna mora krivonoga sirena nasmejana. Peva tiho pesmu, nasmejana suze roni. Nasmejana voli.

ČETKA

DSCF4120.jpgNa donjem Dorćolu ima jedna stara kuća, iza kuće ogromno dvorište, ali kada se udje unutra deluje da je mnogo veće zato jer je obraslo u visoku gustu trsku, pa se ne nazire gde je dvorištu kraj.

U toj kući ne živi niko.

Kroz kuću bez vrata i prozora se prođe u dubokim cipelama jer unutra ima kopriva i životinja o kojima u komšiluku nemaju pojma.

Usred tog trščanika sedi jedan starac duge bele kose i brade i bosih nogu. Ispred sebe ima jednu drvenu kutiju za cipele.

Samo on zna šta je u toj kutiji.

Samo on zna.

U kutiji životari jedna obična varoš. Sve se lepo vidi. Trg, sporedne i slepe ulice.

U kućama promiču uspavani ljudi-tragači koji posustaju.

U varoši ima jedna napuštena kuća i dvorište obraslo u trsku.

U trščaniku u samoj sredini sedi jedan mladić koji ima novu drvenu kutiju u kojoj se nalazi jedno selo.

U selu dvorište. Usred guste i vlažne trske stoji devojka raširenih ruku. Daleko pod njenim nogama je zaboravljeni grad. Kolena joj klecaju. Devojka se mršti gladna ljubavi. Traži oslonac.

Starac duge bele kose i brade vidi u kutiji njenu glad za lepotom i dubokim dahom. Vidi glad koja nikada neće biti smirena, i vidi glad koja će izbledeti u vremenu. I vidi devojku koja to više neće biti.

Mladić ne vidi devojku, ali zna da je ona tu, i ona zna da je on tu.

Vetrovi duvaju i duvaju i duvaju. Duvaju kroz oker napukline.

Melodija što izlazi iz trske nije neobična, lepa je ili tugaljiva u vreme letnjih kiša.

Starac jednolično udara u goč, budi uspavane tragače.

Svi koji će se sresti – ugledaće se u svoj čas. I otići će.

 

Četvrtak

“Већ се заборавља како је настао наш живот, заборавља се како смо стигли са обала таме”

Бајке Маја и Астека

Ada Ciganlija. Muškarci koji su čitavu zimu ulagali u razvoj mišića sada obrijanih glava hodaju kao petlovi u zoru. Dosta zgodnih i tuce lepih devojaka.

Kada prolaze (neka, bilo koja) dvojica zanesena u razgovoru onda obavezno, ali obavezno se čuje: braa’teee…

Na rolerima promiču nimfe.

Наставите са читањем

Fon Šicer nosi ajncer i protest udruženja dram.um.

Na Kališu opet koncert. Neka penzionisana hevi-metal zvezda. Prošli put bio tetka-baIašević, pljuštala kiša, ali mornar ne vraća pare prohladne noći,  suv pod golemom tendom, i sve beše kako treba za fanove s nogama u blatu i ugodnom patetikom u zapušenom nosu. I  onda večeras opet gradonačelnik fon Šicer zatvorio bulevar oko Kališa, pa sada kamioni i ostali teškaši idu kroz  ulicu u kojoj se nalazi fakultet, srednja škola, jedno obdanište, gradska biblioteka, stare lepe zgrade… večeras je tuda tranzit! Šiceru tuda napaseš se sebi muda! Koliko je to para? Ko Šiceru kitu stopalima drka? Oj fon Šiceru u kom se kupaš špriceru?

Наставите са читањем

Rezlika

008_Landscape_MichaelSchnabelOtišao sam danas do KPGT-a. Prvo sam s Ljubišom popio kafu preko meča koji je igrao i izgubio Troicki, Ljubiša kaže za njega da ima sve osim mozga, to mu fali, nervirao se čovek dok je ovaj pravio duple servis greške.

Zatim sam obišao studente koji imaju probe po čitavom pozorištu. Ozbiljni su, vredni, radni… Ne piju, spavaju, ne drogiraju se, spavaju, idu rano da legaju, spavaju… I bilo mi lepo s njima. Mislim da niko od njih baš i nije normalan, zaista, svi studenti su udareni mokrom čarapom. Udareni različitim čarapama. Ima tu i tri fine litice. I baš kada mi je bilo dobro jako fino s njima, ustao sam i krenuo bez ideje kuda idem. Čovek ustane od stola kada je najslađe.

Наставите са читањем

4Minute i Čiiiimmbeeeeee

Juče sam se vratio iz Zagreba.

Kada sam stigao tamo pre tri dana nisam mogao da pronađem mesto za parking, to mi nikada nije bio dobar znak za vrata na koja ulazim. Vozim lagano i merkam da ne bude mračno da mi neko ne olupa mog starog dobrog prijatelja Colta. Bele je boje i izgleda olupano već tako da nije privlačan da se dodatno osmudi. Ta ulica je inače veoma mirna, posle jedanaest tuda niko više ne prolazi, u centru grada.

Наставите са читањем

Artur Eš

nizda

Moj drug Cane je mnogo dobar čovek. Kada mu je moja ćerka dala da popunjava spomenar, on je uredno odgovorio na sva ona tupava štampana pitanja, i kad je došao do pitanja koja ti je omiljena knjiga upisao je “x”.

Zato ja mnogo volim Caneta jer on nikada ne laže. Njega knjige ne zanimaju. Nije čak ni onu moju jednu hteo da čita. Ima crni pojas u karateu četvrti dan.

I tako ja ponekad odlučim da ga kultivišem. Zato jer je Cane najdobar i najjjači.

Наставите са читањем

Rambo, đon i šiš ćevap

Na jednom ispeglanom mestu, prepeglani inustrijski dizajn, u dve reči šminkeraj fenseraj. Od ulaza u Mikser sve je pod kontrolom. Divovsko obezbeđenje. Ostavio mi Rambov menaђer kovertu sa kartama i u njima narukvice koje dopuštaju ostanak na koktelu kojeg nije ni bilo. Bar ne u onom smislu da se šetaju kanapei i fine чаше na ajnceru. Dobio sam бадава karte pa i ne mogu da se žalim.

Наставите са читањем

Dno dna

Taman mislim da znam sve kafane koje su dno dna. Međutim, sinoć zaglavim u jednoj kraj Save iza autobuske stanice. Kada kažeš autobuska stanica – to već ima poseban miris i boju. Parkirao sam se ispred ulaznih vrata na pet metara od reke i ponadao da ću zateći auto u jednom komadu s obzirom da nije bilo ni jednog drugog auta. Uđem unutra, izgleda kao raspad sistema.

Наставите са читањем

BELI LUK i Ω

Šta je lav u prašumi to je beli luk u frižideru. Juče se potvrdilo: došao kući, lebdeći, i gladan ko vučina olinjala, fiju u kuhinju, povadim šta ima i glavicu belog luka. Mnogo je zelena ova pozadina. Međutim, prva dva tri komada satrulila. Ljuštim dalje, čupam – i evo ga! Zdravi, jedri komadi. Uzimam, jedem. Zadovoljan. Sve drugo iz carstva prirode kad je trulo – trulo je celo, manje-više. Zato, obožavaoci belog luka svih zemalja ujedinite se, nadahnuti životom savladajte bledolike koji preziru ovaj miomirisni smrad! Hhhuuuuuu, hhhaaaaaa, hhhhuuuuuuuu…..

Utorak

Umesto „doviđenja“ Indijanac kaže: „onaj koji odlazi vratiće se“ – rekao mi juče Južni.

Još bih dodao: onaj koji je mokar ne može da misli, jedva da govori.

Nešto pre toga zaustavila me milicija i naduvao sam 0,55% alk. na foru. bilo je nešto malo mnogo više. Naškrabao sam potpis, ljubazan čovek nije primetio da piše: „tonisamJa“. Svitalo je, vozio sam lagano vlažnim novobeogradskim bulevarom ka Dorćolu. Kapci teški, znam kuda ne treba skrenuti, znam gde bi mogla biti zaseda. Znam, al džaba.

Subota, kliše

Postoje dani koji ti sabajle kažu da valjaju, i oni dani koji kažu da ne valjaju. Najviše je onih dana koji ti ništa ne kažu. Danas je dan koji nije rekao ništa i nije pokazao ništa. Subota veče je glupo veče. Istresaju se nataložene muke po trotoarima, stolnjacima i klubovima. Najdraže u vezi subote naveče je to što sledi nedelja, mirna i uspavana beogradska nedelja. Motori preživljavanja su ugašeni, porodice kuvaju ručkove, popodne dremaju. Nedelja je dan kada imaš priliku da se pomiriš sa onim što jesi, onim što nisi i životom koji živiš. Moji su dani bezimeni, svi su sreda ili nedelja, i često nemam pojma u kojem sam danu. To je lepo i skupo. Dopada mi se kako zvuči reč „kliše“. Još bolje „izanđalo“. Izanđalo u izanđalo subotnje veče.

Nedelja

Nedelja, jutro. Isto je bilo jutro kada sam stigao kući pre nekoliko sati. Malo odspavao. I eto dva jutra u jednom danu. I dva dana u jednom jutru. Hladno je, ovo proleće se ne ponaša u skladu sa svojim godinama. Tu je na stolu topla crna kafa koja miri čežnju i stvarnost. Vidim kroz prozor: sletela nemirna ptica na balkon,  okrenula se tamo-vamo, poskočila, i odletela.

nov zeleni loptast cvet i beli šlajeri

Zatekao sam majku u spavaćici pred prozorom, promatrala je jutro, i prelive neustrašivog neba nad gradom, jednom rukom držala se za plastičnu flašicu u kojoj je stajao cvet, na simsu, otmen, tamno crvene boje, gerber koji sam joj juče doneo. Pričekao sam da je ne prenem iz budnog sna s novim cvetom u ruci. Bilo je gluvo.