Песак и светлост и прашина

Šiva

Ne treba zaboraviti da smo usred, ili u stranu, kosmičkog plesa.

Gledao sam večeras snimak Sunca koje pleše samo sa sobom, naizgled.

Izvijaju se neshvatljivo veliki plamičci, iz sunca izleće sunce. Kao da kida sopstvenu utrobu.

Onda ti vatreni pramenovi putuju.

U stanu mi je uvek neka prašina koju povremeno brišem. Nisu li to ostaci sa sunca? Ponekad.

Jedan naučnik mi je jednom otrkio da je kora zemlje kao ljuska od jajeta, a unutra je užareno jezgro. Nedavno se pojavila nova pretpostavka da unutar jezgra postoji još jedno jezgro.

Da li je i Zemlja nekada bila Sunce?

Da li Sunce u svojoj utrobi nosi hladno jezgro, okeane i život?

Divno je što ništa ne znamo. Znanje je lonac pun zabluda.

Volim da gledam snimke kosmosa koji deluje beskrajno lepo i neograničeno.

Volim snimke Sunca koji prikazuju kako se pramenovi izvijaju i liče na veliku ljubav.

Možda to Sunce ima oči koje nas vide i smeju nam se. Ili plaču koliko je Čovek pohlepan i trapav. Ili mu se dive koliko ume da bude tih i nežan? Treba govoriti tiho i nežno, onda se i misli usklade.

Možda je Mlečni put tek bubreg u utrobi nekog diva nesvesnog postojanja ćelija Marsa i Venere.

I sve kruži u neshvatljivom skladu i harmoniji. I mi letimo na tim pramenovima. Zaista letimo.

Mi to ne vidimo. Možemo da osetimo.

Ništa ne možemo da znamo. Mnogo možemo da osetimo. Um je varalica.

U Boga se ne može verovati. Bog se može samo osetiti. Ponekad.

Treba verovati životu, uprkos svemu.

Sve oko nas je sve. I mi smo sve.

Ko oseća videće ljubav.

Ko ugleda ljubav videće i sebe i njega. Neće videti očima. Oči varaju ponekad.

U jezgru postoji unutarnje jezgro. U unutarnjem jezgru postoji osećaj vida.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.