Реци л` Кажа

Када би у лету љуљашке био преблизу светлости преплануле би ми уши. Када би се предуго задржао у лету унатраг, у тами горкој, онда би би био крик. Сјурити се доле, силно, до конца гравитације, склопљених очију, па напред, и затим трен врхунца, тело већ  пада доле,  леђима, натраг ка муклој тами…  Што даље у таму да би скок у светлост био још даље, још више. Све док се не угаси ритам, опет постанем плодна земља која ће хранити траве за бистру супу, у целеру биће сабрана светлост коју сам упио у оним тренуцима, најдаљим, највишим, за тебе, не знајући ко си.  Мрвичаста тама нек се завуче у огуљену,  храпаву, месечасту кору коју ће гристи речне рибе.

Једно мишљење на „Реци л` Кажа

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.