Žalbe i hvalbe

1401154_10202734294462560_1887871581_o

Jutro u januaru. Sunčano. Dok sam još neprobuđen kuvao kafu video sam muvu na prozoru. Mala muva se prevarila. U centru planete Zemlje nalazi se Mozak. On odatle vrši sve funkcije, od okretanja do kretanja, drži Mesec i sva bića pod kontrolom, loži užareno jezgro.

Na površini tumaraju ljudi koje taj mozak i ne vidi kao što ljudi ne vide grinje na površini kože. Vremenske prilike deluju kao varalica. Navuku se muve i grinje pa onda zvizne minus da Tanatos uđe u plus.

Već se godinama zabavljam kada upoznam vegetarijanke. Sačekam da kažu ponosno kako nikakvo meso ne stavljaju u usta. Radoznao ih pitam:

– A ono?

– Koje “ono”?

– Pa jel staviš u usta “ono” ili je to isto zabranjeno?

Pomešaju im se stid, smeh i ljutnja. Ne deluju baš dosledno. Nisam upoznao vegetarijanca pedera, ili jesam ali nisam znao da je vegan, pa ga nisam ni pitao. Ma ne bi ga ni pitao.

Juče sam u Studentskom parku video klošara koji vuče nogu pred nogu. U ruci je nosio kesu na kojoj piše: Hleb.

Kesa prazna, leluja za njim.

Prekjuče sam bio u Slankamenu. Pio sam mlado vino. Prošla godina je imala malo sunca a puno kiša. Vino iz 2014 neće valjati. Dunav je zaista bio plav, kao u onoj pesmi.

Bio sam u poslednje vreme na nekoliko dečijih rođendana. Ništa mi nije dosadnije od dečijih rođendana. Našao sam se u kuhinji sa pet šest mama. Pričaju o deci. Žalbe i hvalbe. To su tek dosadne priče. Odem onda da se igram sa decom. Međutim, mnogo vriske ni oko čega. Nazad u kuhinju. U kuhinji se priča o deci. Vratim se deci. Vratim se u kuhinju. Provalim da su najbolji trenuci dok pravim prelaze.

Od pre nekoliko nedelja nemam tv. Došli i isključili. Meni drago. Deci nije. Popeo sam se na krov. Mnogo kablova. Kupio na pijaci spliter. Opet na krov. Deca hoće crtane. Zahtevaju. Dok nije bilo signala bila je zdravija atmosfera. Deca ne odjure posle ručka već ostanu da sede i pričaju sa mnom. To nam se svima dopalo. Ipak, zahtevaju tv. Popnem se na krov, odabrao kabl, skalpelom – sec. Ima signal. Niko nije oštećen. Vlasnik kabla i ne zna da sam se prikačio. Volim da ne platim bogatima. Oni ne vole tu vrstu propusta. Međutim, ja držim monopol na krovu zgrade.

Putujem danas u Zagreb. Najdosadniji auto-put koji postoji nalazi se na toj relaciji. Izvučena lenjirom ravna linija. Beograd – Zagreb – Beograd. Znam ga napamet. Kao i taj latentni sukob koji ne jenjava takođe je beskrajno dosadan. Ako izuzmemo lične tragedije, sve što Srbi i Hrvati govore jedni o drugima postalo mi je beskrajno dosadno. U obe zemlje bi trebalo uvesti strogu zabranu govora na tu temu. Sve dok se ne pojavi neki novi argument. Bilo koji.

Treba ukinuti demokratiju pod hitno. Umetnost crkava. Demokratija je donela poplavu umetnika. A nigde umetnosti. Diktatura je manje licemerna. Svet bez umetnosti se pretvorio u kokošinjac.

Ovo je vreme tehnoloških kokošaka.

Bio sam pretprošle godine, jednim slučajem, na farmi kokošaka u unutrašnjosti Srbije. Pustili me da uđem unutra. To da vidiš ne bi jaja jeo. Provedu kokoške život ceo u polutami i kenjaju jaja. Kad dođu do neke vremenske granice šalju ih na klanje.

Isto je sa ljudima. Sede u polutami za komjuterima. Kljucaju pred ekranima. Čekaju da budu opozvani iz života. Poluživota.

Lepo januarsko jutro.

Treba hodati. Treba putovati.

“moj dom je jutro na istoku”

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.